Nataša Gvozdenović, 19. 6. 2015

Kritika predstave "Moka v venah"

PREJELI SMO: V začetku aprila je bila v koprodukciji Sarajevskega vojnega gledališča in Mednarodnega gledališkega festivala MESS premiera predstave Brašno u venama, ki jo je po besedilu Igorja Štiksa režiral črnogorsko-srbski režiser Boris Liješević. Na SiGledal objavljamo pismo, ki nam ga je s prošnjo za objavo poslala Nataša Gvozdenović, novinarka iz Novega Sada.
Foto: Velija Hasanbegović
Foto: Velija Hasanbegović
Foto: Velija Hasanbegović
Foto: Velija Hasanbegović
Foto: Velija Hasanbegović
Foto: Velija Hasanbegović

"Brašno u venama" ili traženje istine

Ni na jednom mestu u komadu ’’Brašno u venama’’ Igor Štiks ne pominje ime Grada, jer to može biti bilo koji grad, bilo gde. Opet taj je komad sav Sarajevo i tu, za mene, gotovo da drugoga grada nema niti treba da ga bude.

Dakle, Sarajevski ratni teatar, praizvedba teksta ’’Brašno u venama’’ Igora Štiksa u režiji Borisa Liješevića - igraju Admir Glamočak, Selma Alispahić, Miki Trifunov, Kaća Dorić, Izudin Bajrović i Jasenko Pašić - od samog starta monaški predano, odmah vas uvode u središtu drame. Scena je sa sve 4 strane okružena publikom, sa moje leve strane iza publike vidim izguljeni zid.  Tačno sa moje desne strane je sto, deo scenografije na kojem su tanjiri, escajg i hrana. Koji će biti izneseni na drugi dugački sto u centru scene oko kojeg su stolice. Večera samo što nije počela i sve se dešava u jednoj večeri odnosno noći. Susret, nakon 20 godina posle rata. Otac i majka (Miki Trifunov i Kaća Dorić) dočekuju sina Vladimira, snahu Helenu i unuka Davida koji su ratom otišli u Ameriku i vraćaju se nakon 20 godina da ponovo počnu život u Sarajevu (David je zapravo rođen tamo). Doći će i drugi brat Igor pozvan, ali neočekivan – Admir Glamočak ga igra tako da vam je od samog početka jasan. Čovek koji najmlađeg brata Borisa gubi u ratu i od tada traži metak svuda po svetu - postaje ratni reporter - čiji se život dešava negde između svetova, koji mir ni ne traži osim na prvim linijama vatre.

Scenografija - sto i stolice - stolice za kojima sede junaci i stolice koje su naizgled prazne, jer na njima sede oni koje ne vidimo, oni koji nisu živi, ali su prisutni. Možda je najpre, ovo komad kako kaže jedna od replika - o kosturima u ormarima, o sahranjivanju istih, jer da bi došlo do ikakvog pomirenja, uspostavljanja kontakta – stvari traže da budu poravnate, a kosturi da budu u miru sahranjeni. Od samog početka predstave atmosfera je napeta i gledalac oseća snažan pritisak u plućima - a priča počinje da se raspliće. ’’Boris je zapravo tražio istinu’’, kaže Admir Glamočak odmah posle predstave, ’’a to nije lako’’. Miki Trifunov kao Otac - mahnit na momente, a opet toliko blizak, koji mahnitošću pokazuje saosećajnost koju ima prema živim sinovima i onom koji to više nije, Kaća Dorić kao majka - vrlo pristojna i jasna u nameri da ne pokaže koliko brine. A vi to svejedno vidite. Sjajna Selma Alispahić koja svoju Helenu potpuno objašnjava - ženu koja je birala između dva brata i spletom okolnosti izabrala onog koji manje voli, a koji pruža sigurnost i otišla u Ameriku, sa svom gladi unutar sebe koja traži da bude nahranjena. Izudin Bajrović kao Vladimir - naizgled odsutan, sa sopstvenim alama koje Amerika nije odstranila. Na posletku Jasenko Pašić koji Davida igra tako da se ne vidi da je stariji od njega – igra tako da vas u publici vrati u sopstveni pubertet - koji je svaki - bolan i preosetljiv u želji da se stekne nezavisnost,a opet da se ima podrška. David je po mom osećaju zapravo jedini koji ima mogućnost da se zaista izvuče. Kada se kosturi zakopaju, a on sam sebi pruži šansu za život - gde god to bilo u sarajevu ili Čikagu, ali da ima šansu da svuče svoju košuljicu i obnovi se.

Glumu najtačnije opisuje ono (pošto su stvari naravno povezane, a premijera predstave ’’Elijahova stolica’’ izvedena je na Mess-u pre 7 godina) što mi posle sarajevske premijere ’’Elijahove stolice’’govori Svetozar Cvetković (Rihard Rihter, glavni junak u tom komadu) - da se igra intimno, suzbijajući snagu, puštajući stvarima da se slažu – krug po krug. Taj se potez dug 7 godina nastavlja u komadu ’’Brašno u venama’’.

Ako pričamo o izvrsnoj glumi mi svakako govorimo o rediteljskom postupku - Liješević opet tešku priču pripoveda lako, sve je u jednostavnoj pripovesti, a iza toga vas uvlači u jedan kompleksan svet - impulsa i osećaja, stavova ako hoćete. Uključivanje gledaoca je odlučno, ali veoma pažljivo. Zato je opasan. E sad - svaki od glumaca kako stoji u programu predstave sve vreme je stvarao kontekst lika koji igra. No, to je uobičajen rediteljski postupak danas. Ono što je vredno, posebno u Liješevićevom radu jeste što učini da glumci - poniru - u svoje likove, što stvara doživljaj u koji zajedno sa glumcima ponirete i vi. Kao eksperiment kojeg se malo plašite, ali imate poverenja da se prepustite. Drugo - to je teatar koji u sebi nosi tajnu i nije lišen magijskog potencijala - ulaska u drugo vreme u kojem ukoliko ste dovoljno otvoreni se događa promena. Pozorište kao talionički kotao u kojem se sve dešava u kotlini (analogija sa Gradom - scena je okružena publikom sa svih strana kao Sarajevo brdima) priča se dakle priča spontano u smenjivanju napetosti i duhovitosti, sa dva vrlo privlačna punkta (Liješevićevski) – jedan je svakako poljubac Helenin i Igorov nakon 20 godina, drugi je susret strica i sinovca Igora i Davida na krovu/na stolovima privlačan kao dvoboj i prihvatanje u jednom dahu. Stvaranje takvih punktova u organizmu predstave je dar - oni daju poseban tempo njenom disanju, a u vama bude želju da je gledate opet. Da joj se vratite. Ima hajra, što bi rekli u Bosni.

’’Brašno u venama’’ nudi katarzu – ta je predstava ponovno suočenje sa traumom koje ispunjava svoju svrhu. Ponovni prolazak kroz traumu, ovoga puta duboko svesno ima za cilj da oslobodi sputanu energiju, energiju koja je bila zarobljena u traumi i da ona oslobođena prokrči put za dalje. U islamu prošlost se ne doživljava kao nešto što je iza nas, već kao nešto na čemu stojimo ’’stojimo na leđima naših predaka’’. Kada je naša energija zarobljena u traumi, onda nismo u savezu sa precima. Oslobađanje energije omogućava da iz sopstvenih korena crpimo s(n)agu. To su ozbiljne stvari. U ’’Brašnu u venama’’ izvedene od početka do kraja. Na kraju stolovi koji čine jedan veliki sto budu razbacani. Na kraju imate četiri strašne replike od kojih se ledi krv u žilama, a  srce tone od tuge. Dok sedite u publici (a sarajevska publika se lako prepušta i reguje prvo u smehu, zatim u suzama, ona jednostavno sudeluje) uvučeni u komad - vas te replike oslobađaju i vi napuštate Sartr imajući osećaj da ste rastojeni, ali na miru i da vam noge, možda, ni ne dotiču poda. Tako da svi koji su učestvovali u stvaranju predstave mogu biti u dubokom miru.

Nihad Kreševljaković, direktor ’’Sartr-a’’, kaže da taj teatar ima za cilj da budi empatiju - u tom slučaju strela je tačno pogodila metu.

Danima posle predstave vi se sa njom susrećete u tom porcelanskom servisu i zveckanju escajga, dok se postavlja sto, u drugom vremenu koje jeste trajalo u tih sat i po, u drugom svetlu i susretu.

Ovo jeste novo pozorište - koje isceljuje i koje vas vraća sebi.

MESS

Nataša Gvozdenović, 24. 5. 2013
Glasovi tistih, ki jih redko slišimo
Nataša Gvozdenović, 9. 1. 2015
Kritika predstave Osećaj brade
Nataša Gvozdenović, 29. 3. 2015
Smrt Ivana Iljiča. Kolektivno branje.
Nataša Gvozdenović, 24. 5. 2013
Glasovi tistih, ki jih redko slišimo
Nataša Gvozdenović, 30. 10. 2019
Ljubiti lahko začnemo takrat, ko se znebimo strahu
Nataša Gvozdenović, 29. 3. 2015
Smrt Ivana Iljiča. Kolektivno branje.