Foto: Velija Hasanbegović
PREJELI SMO: V začetku aprila je bila v koprodukciji Sarajevskega vojnega gledališča in Mednarodnega gledališkega festivala MESS premiera predstave Brašno u venama, ki jo je po besedilu Igorja Štiksa režiral črnogorsko-srbski režiser Boris Liješević. Na SiGledal objavljamo pismo, ki nam ga je s prošnjo za objavo poslala Nataša Gvozdenović, novinarka iz Novega Sada.
Foto: Velija Hasanbegović
"Brašno u venama" ili traženje istine
Ni na jednom mestu u komadu ’’Brašno u venama’’ Igor Štiks ne pominje ime Grada, jer to može biti bilo koji grad, bilo gde. Opet taj je komad sav Sarajevo i tu, za mene, gotovo da drugoga grada nema niti treba da ga bude.
Dakle, Sarajevski ratni teatar, praizvedba teksta ’’Brašno u venama’’ Igora Štiksa u režiji Borisa Liješevića - igraju Admir Glamočak, Selma Alispahić, Miki Trifunov, Kaća Dorić, Izudin Bajrović i Jasenko Pašić - od samog starta monaški predano, odmah vas uvode u središtu drame. Scena je sa sve 4 strane okružena publikom, sa moje leve strane iza publike vidim izguljeni zid. Tačno sa moje desne strane je sto, deo scenografije na kojem su tanjiri, escajg i hrana. Koji će biti izneseni na drugi dugački sto u centru scene oko kojeg su stolice. Večera samo što nije počela i sve se dešava u jednoj večeri odnosno noći. Susret, nakon 20 godina posle rata. Otac i majka (Miki Trifunov i Kaća Dorić) dočekuju sina Vladimira, snahu Helenu i unuka Davida koji su ratom otišli u Ameriku i vraćaju se nakon 20 godina da ponovo počnu život u Sarajevu (David je zapravo rođen tamo). Doći će i drugi brat Igor pozvan, ali neočekivan – Admir Glamočak ga igra tako da vam je od samog početka jasan. Čovek koji najmlađeg brata Borisa gubi u ratu i od tada traži metak svuda po svetu - postaje ratni reporter - čiji se život dešava negde između svetova, koji mir ni ne traži osim na prvim linijama vatre.
Scenografija - sto i stolice - stolice za kojima sede junaci i stolice koje su naizgled prazne, jer na njima sede oni koje ne vidimo, oni koji nisu živi, ali su prisutni. Možda je najpre, ovo komad kako kaže jedna od replika - o kosturima u ormarima, o sahranjivanju istih, jer da bi došlo do ikakvog pomirenja, uspostavljanja kontakta – stvari traže da budu poravnate, a kosturi da budu u miru sahranjeni. Od samog početka predstave atmosfera je napeta i gledalac oseća snažan pritisak u plućima - a priča počinje da se raspliće. ’’Boris je zapravo tražio istinu’’, kaže Admir Glamočak odmah posle predstave, ’’a to nije lako’’. Miki Trifunov kao Otac - mahnit na momente, a opet toliko blizak, koji mahnitošću pokazuje saosećajnost koju ima prema živim sinovima i onom koji to više nije, Kaća Dorić kao majka - vrlo pristojna i jasna u nameri da ne pokaže koliko brine. A vi to svejedno vidite. Sjajna Selma Alispahić koja svoju Helenu potpuno objašnjava - ženu koja je birala između dva brata i spletom okolnosti izabrala onog koji manje voli, a koji pruža sigurnost i otišla u Ameriku, sa svom gladi unutar sebe koja traži da bude nahranjena. Izudin Bajrović kao Vladimir - naizgled odsutan, sa sopstvenim alama koje Amerika nije odstranila. Na posletku Jasenko Pašić koji Davida igra tako da se ne vidi da je stariji od njega – igra tako da vas u publici vrati u sopstveni pubertet - koji je svaki - bolan i preosetljiv u želji da se stekne nezavisnost,a opet da se ima podrška. David je po mom osećaju zapravo jedini koji ima mogućnost da se zaista izvuče. Kada se kosturi zakopaju, a on sam sebi pruži šansu za život - gde god to bilo u sarajevu ili Čikagu, ali da ima šansu da svuče svoju košuljicu i obnovi se.
Glumu najtačnije opisuje ono (pošto su stvari naravno povezane, a premijera predstave ’’Elijahova stolica’’ izvedena je na Mess-u pre 7 godina) što mi posle sarajevske premijere ’’Elijahove stolice’’govori Svetozar Cvetković (Rihard Rihter, glavni junak u tom komadu) - da se igra intimno, suzbijajući snagu, puštajući stvarima da se slažu – krug po krug. Taj se potez dug 7 godina nastavlja u komadu ’’Brašno u venama’’.
Ako pričamo o izvrsnoj glumi mi svakako govorimo o rediteljskom postupku - Liješević opet tešku priču pripoveda lako, sve je u jednostavnoj pripovesti, a iza toga vas uvlači u jedan kompleksan svet - impulsa i osećaja, stavova ako hoćete. Uključivanje gledaoca je odlučno, ali veoma pažljivo. Zato je opasan. E sad - svaki od glumaca kako stoji u programu predstave sve vreme je stvarao kontekst lika koji igra. No, to je uobičajen rediteljski postupak danas. Ono što je vredno, posebno u Liješevićevom radu jeste što učini da glumci - poniru - u svoje likove, što stvara doživljaj u koji zajedno sa glumcima ponirete i vi. Kao eksperiment kojeg se malo plašite, ali imate poverenja da se prepustite. Drugo - to je teatar koji u sebi nosi tajnu i nije lišen magijskog potencijala - ulaska u drugo vreme u kojem ukoliko ste dovoljno otvoreni se događa promena. Pozorište kao talionički kotao u kojem se sve dešava u kotlini (analogija sa Gradom - scena je okružena publikom sa svih strana kao Sarajevo brdima) priča se dakle priča spontano u smenjivanju napetosti i duhovitosti, sa dva vrlo privlačna punkta (Liješevićevski) – jedan je svakako poljubac Helenin i Igorov nakon 20 godina, drugi je susret strica i sinovca Igora i Davida na krovu/na stolovima privlačan kao dvoboj i prihvatanje u jednom dahu. Stvaranje takvih punktova u organizmu predstave je dar - oni daju poseban tempo njenom disanju, a u vama bude želju da je gledate opet. Da joj se vratite. Ima hajra, što bi rekli u Bosni.
’’Brašno u venama’’ nudi katarzu – ta je predstava ponovno suočenje sa traumom koje ispunjava svoju svrhu. Ponovni prolazak kroz traumu, ovoga puta duboko svesno ima za cilj da oslobodi sputanu energiju, energiju koja je bila zarobljena u traumi i da ona oslobođena prokrči put za dalje. U islamu prošlost se ne doživljava kao nešto što je iza nas, već kao nešto na čemu stojimo ’’stojimo na leđima naših predaka’’. Kada je naša energija zarobljena u traumi, onda nismo u savezu sa precima. Oslobađanje energije omogućava da iz sopstvenih korena crpimo s(n)agu. To su ozbiljne stvari. U ’’Brašnu u venama’’ izvedene od početka do kraja. Na kraju stolovi koji čine jedan veliki sto budu razbacani. Na kraju imate četiri strašne replike od kojih se ledi krv u žilama, a srce tone od tuge. Dok sedite u publici (a sarajevska publika se lako prepušta i reguje prvo u smehu, zatim u suzama, ona jednostavno sudeluje) uvučeni u komad - vas te replike oslobađaju i vi napuštate Sartr imajući osećaj da ste rastojeni, ali na miru i da vam noge, možda, ni ne dotiču poda. Tako da svi koji su učestvovali u stvaranju predstave mogu biti u dubokom miru.
Nihad Kreševljaković, direktor ’’Sartr-a’’, kaže da taj teatar ima za cilj da budi empatiju - u tom slučaju strela je tačno pogodila metu.
Danima posle predstave vi se sa njom susrećete u tom porcelanskom servisu i zveckanju escajga, dok se postavlja sto, u drugom vremenu koje jeste trajalo u tih sat i po, u drugom svetlu i susretu.
Ovo jeste novo pozorište - koje isceljuje i koje vas vraća sebi.
Vir: http://veza.sigledal.org/prispevki/kritika-predstave-moka-v-venah