Nataša Gvozdenović, 9. 1. 2015

Kritika predstave Osećaj brade

PREJELI SMO: Črnogorsko-srbski režiser Boris Liješević se je slovenskemu občinstvu predstavil že večkrat, nazadnje v prejšnji sezoni, ko je v ljubljanski Drami režiral Evripidovo Alkestido. Liješević, prejemnik Bitefovega grand prixa za predstavo Elijev stol in nagrade Bojan Stupica za režijo Čarovnika (obe predstavi smo v okviru gostovanj videli tudi na naših odrih), je pred kratkim v Teatru Komedija v Skopju postavil predstavo z naslovom "Osećaj brade" Ksenije Dragunske. Na SiGledal objavljamo kritiko predstave, ki jo je napisala Nataša Gvozdenović, novinarka iz Novega Sada.
Foto: Arhiv Teatar Komedija, Skopje
Foto: Arhiv Teatar Komedija, Skopje
Foto: Arhiv Teatar Komedija, Skopje
Foto: Arhiv Teatar Komedija, Skopje
Foto: Arhiv Teatar Komedija, Skopje

Osećaj brade Ksenije Dragunske - jedan je od najzaumnijih tekstova sa kojima sam se srela a zasnovan je na istinitim događajima. "Bilo je dovoljno samo zapisati", kaže Dragunska. U stvaranju jedinstvene specifične atmosphere na čudan način prijatne i opasne. Sigurno je tako što je kraj sela u kojem je smeštena radnja - šuma- "šuma prijateljica, sklonište i hraniteljka" i zato što je sam već naziv tajna.

Zašto Osećaj brade?, pitam Dragunsku nakon premijere. "Zato što je taj osećaj za žene tajna- žene nikad ne saznaju kakav je osećaj imati bradu, kakav je osećaj kada ti brada raste". Jer je, kako Dragunska zna, istorija sveta istorija muškarca i žene. I zato poslednje poglavlje drame nosi naziv početak, a početku prethodi susret.

Pozorište, poetika Borisa Liješevića već izvesno vreme unazad bavi se pokretanjem, aktivnim pokretanjem i uključivanjem mašte gledaoca u sam pozorišni čin. U centru je glumac odnosno igra, priča, atmosfera u koju publika glumčevim odnosno rediteljevim pozivom biva uvučena i pozvana da slušajući i osećajući sama, a unutar predstave, stvara sopstvene slike. Da ućestvuje specifićno i aktivno.

Liješević kako i stoji u predgovoru druge njegove predstave Čarobnjak tako i u Osećaju brade (to je namera koja je sporevedena u delu i u Elijahovoj stolici, Mirnim danima u Miksing partu) stvara predstavu- prostor i u tom prostoru igru koja je moćna u sopstvenoj jednostavnosti u koju nužno ulazi gledalac kao sustvaralac koji svojom imaginacijom kreira predstavu.

Scena je opet, kao i obično u liješevićevim postavkama građena tako da nagoveštava, a predmeti su ne samo višeznačni nego i višefunkcionalni (nekoliko malih dečijih drvenih stolova ispod kojih može da se zavuče i prisluškuje sa sve cigarom koja se zapalila, recimo, jedna trščana ograda koja vas upućuje da ste na selu, obavezne merdevine koje vas na posletku vode gde god hoćete, kao i igračke kamioni, koju voze kraljevi drumova braća Karamazov, jer u pozorištu smo zaboga- dovoljan je poticaj i tamo može da se desi zaista sve) sa sve felinijevskim scenama koje su spasonosne u tom ruskom koloritu- duhovito i moćno- zamislite veliku lešaljku koja se ljulja zakačenu preko čitave scene, po dijagonali, i u njoj zavaljenu jednu vrlo oblu, čak krupnu ženu u penjoaru sa velikim sunčanim naočarima. i jednom nogom koja preko nehajno viri preko ležaljke ...

S tim da sam u Osećaju brade videla jedan od najinteligentnijih načina upotrebe videa u teatru, najsvrhovitijih- naime u dnu scene je ogroman video bim, napred na sceni sa gledaočeve desne strane za malim stafelajem sledi slikar i slika- on nam govori apstraktnim jezikom boja- slika dinamiku, ritam predstave i kako on u trenutku stvara tako mi gledamo i osećamo neprekidno kretanje slike, kretanje i mešanje boja na velikom platnu u dnu, odnosno na bimu. Susreću se intelektualni rad i katarza- u tom susretu se pokreće mašta gledaoca- slikama bojama i rečima. Kako je, po Aristotelu, svrha pozorišta da probudi duh i pročisti asocijacije, oslobodi dušu nagomilanih sadržaja- onda je putovanje kroz svet Dragunske onako kako ga gradi Boris Liješević i kako su ga odigrali glumci teatra komedija za mene bilo dragoceno.

Govorim ovo iz ugla stručnog posmatrača-iz mog oka su se promolile stvari koje ranije nisam uspela videti. Dragunska sa jedne strane pravi rasterećenu reviziju sopstvenog literarnog nasleđa, a Liješevićeva su pozorišna putovanje ona koja pokreću uzbuđenje, duhovita su, osetljiva i zato vas nežno pozivaju na put. Ali zato nikada, apsolutno nikada nisu naivna, nego su svrhovita. Zahvaljući doživljajima koje vam donose.

Boris Liješević

Nataša Gvozdenović, 19. 6. 2015
Kritika predstave "Moka v venah"
Nataša Gvozdenović, 29. 3. 2015
Smrt Ivana Iljiča. Kolektivno branje.
Nataša Gvozdenović, 30. 10. 2015
Festival kot križišče
Nataša Gvozdenović, 19. 6. 2015
Kritika predstave "Moka v venah"
Nataša Gvozdenović, 29. 3. 2015
Smrt Ivana Iljiča. Kolektivno branje.