Pogovor s tujino: MILICA KRALJ

Kako je prišlo do inscenacije Razreda? Sami ste že režirali njegovo Igro s pari – ali mislite, da Zupančič res tako dobro reflektira tudi srbski duh časa?

Do ponovnog susreta sa Zupančičem došlo je na poziv gospodina Nebojše Bradića, upravnika Beogradskog dramskog pozorišta gde sam radila i Igru parova. Pretpostavljam, da je do poziva došlo, izmedju ostalog, i zbog uspeha Igre parova koja se igra već treću sezonu i odigrana je preko šezdeset puta. Tako je Matjaž prvi pisac koji mi je došao na  premijeru a  i prvi pisac kome sam se „vratila“. Njegovi komadi su širokog duha, jer dobro korespondiraju u različitim sredinama. Oni u svojoj osnovi imaju pravu, potentnu, pozorišnu situaciju (što je retkost u savremenoj dramaturgiji), uz teme koje nas se tiču, kako na intimnom tako i na društvenom planu, imaju i ogroman potencijal za komiku, kao i sjajnu polaznu poziciju za izuzetne glumačke kreacije. Na prvo čitanje, deluje da ih je lako igrati i jednostavno postaviti. A do jednostavnosti i prirodnosti na sceni je zapravo najteže doći.

Bi morda lahko izpostavili točke, ki po vašem mnenju delajo Razred univerzalen?

To je komad koji se nas danas ovde sve više tiče. Jer kao opravdanje za sve čudne ili mutne pojave, koristimo taj čuveni izraz – tranzicija. Postavlja se pitanje možemo li preko noći obući drugačija odela te postati neki drugi ljudi, a postavlja se i pitanje kakvom mi to novom čoveku stremimo, ili na šta smo sve spremni da bi došli do “uspeha”. Reč je i o trijumfu forme nad suštinom. Bolne teme, koje se, kao i uvek, lakše progutaju uz smeh.

Ste morda videli slovenski verziji Igre s pari in Razreda? Vem, da ju boste, če ste ju gledali, pohvalili – mene pa zanimajo razlike, ki ste jih opazili.

Da, gledala sam obe predstave kada su gostovale u Beogradu. Igru parova posle naše premijere, a Razred neposredno pre početka proba. Mogu da kažem da su podosta različite. Naša Igra parova je žanrovski pomerena u odnosu na celjsku predstavu, jer smo istraživali komični potencijal situacije. A Razred je u nekom vizuelnom, stilskom smislu “šareniji i razbarušeniji” i uloga domara je istaknutija njegovim stalnim prisustvom na sceni.

 
Ste mlada režiserka. Ali je težko nekomu, po končanem študiju, dobiti prvi angažma?

Neki me još uvek nazivaju mladim rediteljem ali neki polako već i “mladjim rediteljem srednje generacije”. Ovog maja u Ateljeu  212 proslavićemo 10 godina od premijere moje diplomske predstave (“Silvija” A. R. Garni) koja se još uvek igra na Maloj sceni ovog pozorišta. Iz mog ugla, čini mi se da je teže doći do “drugog” posla, jer ljudi koji bi trebalo da vam ponude taj drugi posao vrlo slabo prate premijere koje su van nekog opšteg trenda ili se pak retko usudjuju da mladim rediteljima pruže šansu. Ipak, čini mi se da se poslednjih par godina i to menja, jer su se pojavili mladi i talentovani reditelji. Bitno je na tom putu biti i ostati svoj, pa sve to polako počne da dolazi na svoje.

Koliko so vam pomembne nagrade (npr. nagrada za režijo Ljubomir Muci Draškić)? Pomagajo pri kakšnem dodatnem angažmaju?

Nagrade znače kao podrška da ne skrećete sa svog puta. Za mene kao reditelja nagrada je i kada mi, posle odgledane neke moje predstave, pridje glumac koga izuzetno poštujem i kaže da bi voleo da saradjuje sa mnom. Pa, ipak, jedna od najvećih nagrada je što mogu da se pohvalim, da su mi predstave dugovečne, što znači da publika voli da ih gleda, da ih nešto dira ili zasmeje.

Bi želeli režirati izven meja Srbije, recimo pri nas? In kateri tekst bi si izbrali, če ne bi imeli nobenih omejitev?

Radila sam nekoliko predstava van Beograda i mogu da kažem da je rad u novoj i nepoznatoj sredini neprocenjivo iskustvo. Uostalom i kada radite u poznatoj sredini, uvek počinjete sve ispočetka, od belog papira ispisanog nekim rečima. I u prvom i u drugom slučaju, uvek ste u situaciji da iznova pobedjujete sebe pa i predrasude o vama, s razlikom što u drugom slučaju spavate u svom krevetu. Ali u prvom slučaju, ukoliko uspete u pomenutoj borbi, dobijete novu sredinu koju počnete da osećate kao svoju – a to je ono za šta kažem da je neprocenjivo.I u tom slučaju izabrala bih komad u kome prepoznam potencijal za pozorišnu igru.

Za konec: prihodnost?

U ovoj godini imala sam dve premijere – “Plinsku svetlost” Patrika Hamiltona u Beogradskom dramskom pozorištu i “Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića u Pozorištu “Toša Jovanović” u Zrenjaninu. Zajedno sa glumicom Svetlanom Bojković držim klasu glume na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu i sada sam u potpunosti posvećena studentima koje uskoro  čeka završni ispit druge godine.