BOKSARSKO SRCE
Dramska predstava
Lutz Hübner
Prevod: Darko Čuden
Režija in scenografija: Samo M. Strelec
Kostumografija: Leo Kulaš
Izbor glasbe: Bojan Jurjevčič-Jurki
Oblikovanje luči: Srečo Brezovar
Svetovalec za borilne prizore: Bogdan Vukičević
Svetovalec za jezik in glasbo: Adam Velić
NASTOPATA:
Leo: Iztok Valič
Jojo: Domen Valič
Šepetalka: Maja Kozmos
Inspicient, rekviziter: Aca Ilić
Luč: Mirsad Vrević
Ton: Emil Koprivc
Garderoba: Emina Kaliman
Odrska dela: Tomo Hvastja, Darko Nedeljković
foto Arhiv Lutkovnega gledališča Ljubljana
Gledao sam, prilično pažljivo, prvi fetstival TIBA – u prevodu ovog duhovitog anagrama to je Teatarska Internacinalna Beogradska Avantura, pre osam godina, i tada sam video jedan festival entuzijasta i video sam nekoliko odličnih predstava i - to je bilo sve. Čini mi se da se u ovih nekolikoi godina ovaj festival bio nekako pritajio, pa ga nisam pažljivo prato, posle nekoliko predstava koje sam nasumice birao i koje nisu ostavile na mene naročit utisak. Ali ove godine, vidim po programu – prilično debeloj knjižici, lešpo organizovanoj i lepo dizajniranoj – vidim da postoji Glavni program i Prateći program, vidim da se svakodnevno vode temeljni RAZGOVORI o važnim temama, vezanim za decu, pozorište, pedagogiju, odgovornost društva, o nasilju medju mladima i nad mladima....i što je najznimljivije, vidim da ima dobrih predstava, poznatih, domaćih i stranih reditelja, a nadam se da ima i publike.
U ponedeljak sam u Pozorištu Boško Buha, popodne u pet sa, ne baš brojnom publikom, učenicima starijih razreda osnovne škole, koje je i najteže dovesti u publiku, jer se u tim godinama bave ubrzanom izgradnjom svoje ličnosti, kao i pozicije u surovm društvu vršnjaka, brinu o ljubavi i spoljnom izgledu, tako da ih pozorište, ta zastarela forma komunikacije, stara koliko i sam svet, valjda, ali svakako bar koliko Civilizacoja i Kultura, – kažem ta forma ih po njihovom mišljenju usporava, a oni su tada – sa 14, ili 15 godina – na pravom speedu – trče sve-sto-na-sat, kako bi se reklo i u tim trkama sa njima se razumeju samo video-igrice i ostale kompjuterske zabave, koje se na toj brzini i dokazuju. Ali – eto, nekako je uspelo Upravi Festivala TIBA, da skoro napuni bar pola sale gledališta Boško Buha i prikazali su ovoj namenskoj publici jednu namensku i pametnu, tako reći – ODLIČNU predstavu Ljubljanskog Lutkovnog Gledališča – BOKSERSKO SRCE, pisca Luca Hibnera i reditelja Sama Streleca.
Pošto je predstava igrana na Slovenačkom jeziku, bez ikakvog simultanog prevoda, ista uprava je angažovala glumicu Marijanu Petrović, iskusnu lutkarsku i dečju glumicu iz Pozorišta Duško Radović i teoretičarku dečjeg pozorišta, angažovala ju je da sastavi jedan mali uvodni tekst, koji je pre predstave i pročitala na ozvučenju pozorišta. Po tom kratkom prikazu, jasno je bilo da je ovaj tekst napisan veoma stručno i posvećeno – kao neko primenjeno pozorište, primenjeno u vaspitne svrhe baš te dece oko petnaest godina, napisano stručno kako samo Nemci to umeju da urade. Situacaije iz teksta su sasvim realistične i sasvim direktne – jedan mladi prestupnik dobija kaznu da u jednom stračkom domu, umesto maloletničkog zatvora, uradi neku društveno korisnu stvar. U tom staračkom domu dodele mu jednu sobu da je okreči, a u sobi živi – sam i zaboravljen, nekadašnji bokserski as, LEO – sa imenom urezanim u Istoriju Boksa kao Crveni Leo – jer je stalno nosio CRVENU opremu na mečevima koje je, uglavnom, dobijao.
I tu, zapravo POČINJE drama, priča, igra – predstava koju smo gledali na sceni Boško Buha, u izvodjenju dva fascinantna glumca – oca i sina – Iztoka i Domena Valiča – počinje poezija susureta generacija, počinje priča o popravljenju života na najbolji – umetnički način, sa mnogo topline, sa mnogo znanja, sa mnogo iskustva, umetničke uverljivosti i visokog umetničkog rada i dometa. Tako se polako razvija priča o dečaku – šesnaestogodišnjaku koji napravi neki gest samodokazivanja, da bi se dopao jednoj devojci, a pošto živi na ulici, onda je i taj gest uličarski i po uličarskim pravilima – pun surovog herojstva i, pogotovo – izvan zakona. Dečak, JOJO, herojski preuzme na sebe krivicu za neki kriminalni čin – kradju nekog skutera, da bi spasio jednog poznanika, koji mu čak i ne zahvali, iako ga je ta akcija spasila dužeg zatvora, jer mu to nije jedini greh.
Dečak JOJO je to sve uradio da bi privukao pažnju devojke koja ga ni ne poznaje i nije ga ni polse tog akta upoznala – ostao je frustriran, bez nagrade, a odradjuje KAZNU – farba zidove u startčkom domu. Ali – srećom – farba zidove u sobi jednog starca, mladog – lavljeg BOKSERSKOG srca, bivšeg bokserskog šampiona i tu počinje kratko školovanje u lekcijama života – starac uči dečaka, izmedju ostalih malih velikih stvari iz života - i kako da se približi devojci i kako da ga ne bude stid da joj pokloni ruže i to da joj ih donese na vrata!...I to nije ostalo bez odjeka – devojka ga je primetila i pozvala ga na sastanak, puna obećanja!..Njegovoj srreći nigde kraja – naravno!
A sam Leo, Crveni Lav – ima samo jednu želju i moli dečaka da mu pomogne da je ostvari – hoće da ode da živi u Južnu Francusku i da se tamo, na plažama Mediterana, pridruži svom bivšem kolegiu, bokseru koji je bio i njegov protivnik i njegov prijatelj – a sada je slep, što se bokserima često dogadja posle mnogih udraca u karijeri. Crveni Lav hoće da mu se pridruži i da zajedno drže bokserske kurseve zaineresovanim mladim turistima, pa da tako ponovo ima smisla sav njegov život – posvećen boksu, sportu i ljubavi – za ljude, za inteligenciju i za čestitost! I upravo su to osobine o kojima mladi prestupnik uči – brzo i jednostavno, od ovog bibvšeg boksera koji je vć imao i mali šlog – tako da ceo tekst predstrave govori, takoreći na pola usta, što je dodatni glumački i napor i domet odličnog glumca Iztoka Valiča, koji sa velikim razumevanjem i odgovornmošću igra lik Crvenog Lava u staračkom domu.
Na sceni se ova dva glumca dobro upoznaju kroz likove i kroz studiozno izabrane scene u kojima se, na lak i prijemčiv, emotivan način – UČI – i šta je boks i šta je život i šta je ljubav i šta su predrasude i kako se te predrasude mogu PREVAZIĆI!..Veština sa kojom su ova dva glumca, otac i sin Valič, prolazili kroz tačno postavljene zadatke – učenje bokserske veštine, koju su sami naučili od majstora na pravim treninzima, koje su pohadjali da bi na sceni bili uverljivi za publiku, savladavanje kontakta dva tipa ljudi i dva načina mišljenja – jednog koji se bavi ulaženjem u standarde života, koje tek upoznaje i drugog koji o životu sve zna, iz bogatog iskustva, koje mu je učvrstilo moralne stavove. Izvanredno lako i jasno razvijale su se situacije uspostavljanja prisnog odnosa dve generacije, koje razdvaja mnogo toga, ali ih približava, naizgled gruba - toplina, ljubav, razumevanje, i spremnost na učenje.
Prevodilac teksta sa Nemačkog na Slovenački, kako smo tekst i slušali, Darko Čuden i Samo Strelec sa glumcima, približili su mnoge detalje teksta savremenim gledaocima u Sloveniji, a time i u Beogradu. Nekolikoi simpatičnih podataka o veličini bivšeg bokserskog šampiona, njegove zajedničke slike sa Titom, neke relikvije koje skriva u sobi staračkog doma i koje hoće da proda uz pomoć mladića, da bi skupio dovoljno novca za put u Francusku...svi ti detalji učinili su da se tekst prati kao da su ga baš ti glumci baš tada i napisali. Jer – njihova igra je bila iskrena i emotivna, a angažman veliki – nisu se stideli da se razgalame jedan na drugoga, lako su prelazili iz emocije u emociju, ali sve je to bilo duboko doživljeno i elegantno plasirano.
Naravno – duhovitosti i humora nije nedostajalo!..Sam kraj komada u kome se stari Lav nevoljko presvlači u atraktivnu žensku odeću i stavlja periku, da bi po drugi put pokušao da pobegne iz doma – zatvora, što i uspeva – ta scena je toliko duuhovita i ispunjena klovnovskim veštinama, a izvedena je lako i spretno, tako da se mlada publika veselo smejala, u emotivnom razrešenju, iako nije razmela konkretni tekst na Slovenačkom.
U svakom slučaju, predstava BOKSERSKO SRCE je velika mala predstav, gde samo dva glumca, skoro sat ipo prolaze kroz neobične situacije, pažljivo izabrane, odlično izrežirane i duboko umetnički odigrane, tako da publika kojoj je namenjena – dobije sve - i poduku i umetnički i emotivni doživljaj. Izvanbredno – svaka čast – ČESTITAM!