Izhodišče pisanja je vprašanje: Kdaj, kje in na kak način je v mojem življenju je prisotna pesem? Ali lahko pesem osmisli nek dogodek? Ali je pesem lahko povod za dejanje, osmišljanje nekega trenutka, katarza, kaj vse pesem lahko pomeni v določenem kontekstu in kako se to odslikava v lastnih izkušnjah?

***

December 2014

Pesmi so zato, da jih ljudje pojemo, poslušamo, z njimi doživimo nekaj, česar brez petja pač ne moremo doživeti. Ko govorim o pesmih, mislim na vse, kar naše grlo, misel, telo lahko proizvede in drugi objekti ali bitja. To so uspavanke, to so himne, to so pop popevke, to so bojne pesmi, to so brezvezni komercialni hiti, to so konec koncev simfonije, to je slavček na veji, to je sraka na ograji, to je mačka, ki se goni, to so spevi, ki omajajo naše duše. Če imam do pesmi stališče (in to kot zavedna zemljanka absolutno moram imeti!) pesem živim.

To je uvod, ki poskuša poveličevati pesem, da bi se zgodba, ki jo poskušam opisati, dojela v dramski veličini specifičnega trenutka. Ta dogodek je trenutek, ki je trajal ne več kot dvajset sekund, pa vendar je njegov pomen zame danes nekaj, česar ne morem in ne znam ubesediti tako skondenzirano in živo, kot je bil v tistem trenutku tam in takrat.

Se pravi, da začnem.

Kot študentka akademije sem se znašla v razredu, ki je bil vzgojen in tudi sam zelo posvečen in pozoren na skupino. Za razumevanje te zgodbe bom v ospredje postavila pesem, ki jo je ta razred posvojil in vključil v svoj ritual. Ritual ogrevanja. Ritual, ki vključuje vonj pota, tresočih rok, neobvladljivega veselja, iskrivosti in želje po delitvi prihajajočega dogodka – dela – naše predstave, na katero čaka publika zunaj dvorane. Zadnje minute. Adrenalin in neizmerna prisotnost tukaj in zdaj. Pred začetkom te pesmi se vsi v kostumih in pripravljeni postavijo v krog, vsak položi roko na roko predhodnjega, za tem ponovimo isto še s prosto roko, začne se s topotom nog v ritmu 3+2+2 in potem sledi petje.
Tekst te pesmi gre nekako takole:

Oj, lepa ti jablana
Ki rasteš vrh planin
Oj, lepa ti jablana
Ki rasteš vrh planin
Če se pečevja ne bi bal
Bi veje tvoje vse obral
Če se pečevja ne bi bal
Bi veje tvoje vse obral!

S koncem pesmi nihče več ne spregovori, vsak se pripravi na začetek, sam s sabo. Ob prihodu publike je vsak od nas “blagoslovljen”, varen in pomemben, od tukaj naprej je važna le še vsebina, ki bo morala iz nas pripotovati do vsakega gledalca v publiki.
Po tem postopku smo delovali vsa štiri leta, na vsaki ponovitvi, premieri, izpitu, včasih celo na prikazu prizorov, ko smo vedeli, da sledi nekaj udarnega. Te pesmi se ni “zlorabljalo” in tudi pelo se je ni v drugih prostorih, z drugimi ljudi. To je bila NAŠA - sveta pesem.

Ok, in zdaj sem tukaj jaz. Sama, brez te skupine, brez rituala, brez jablane. Občutek niti ni tako boleč, je spomin, je vsebina, na katero sem ponosna in jo varujem, nosim s sabo. Je izkušnja, ki je mogoče nekdo nima pa sem zaradi tega celo važna. In rada verjamem, da to ni moja mistificirana interpretacija in da je zame to postala pesem, ki me bo večno vračala v čas študijskih let, ob kateri bom dobila potne roke, hitro utripajoče srce in ogromno dozo poguma.

Bil je 22.12.2014
zadnji mesec, v centru Ljubljane so se prižgale slavne lučke, Japonci, Čehi, Slovaki, nekaj Hrvatov in v manjšini Ljubljančani, nad njimi napis
E = mc2. Sama hitim, kupujem darila, končno me čaka pot v Srbijo. Ker se bom letos ukvarjala z vlogo pesmi, prisotnostjo pesmi pri ljudeh, njenim pomenom (in mogoče celo odkrijem kako globljo poanto), se odločim, da vsem prijateljem podarim gramofonske plošče. Kot nalašč so plošče znižane, za vsako odštejem en evro. En cekin za vsakega od njih: Tchaikovsky, Glenn Miller, John Coltrane, Debussy, Rachmaninov in na zadnji: simfonije pod taktirko Bernsteina.  Neprecenljivo.
Zvečer nas čaka krst posvečen novopečenim brucom. Tokrat bom med “najstarejšimi” in “najmodrejšimi” – haha! Nisem marala akademije, niti teh običajev, danes so mi na nek način ljubi. Predvsem ker še vsaj malo sodim v ta svet, čeprav se iz njega poslavljam z naglo hitrostjo.  In tega me je strah. Naključni dogodki pa me nesramno in neumorno na to opominjajo.  Verjetno spet bežim od odgovornosti, ki me čaka v prihodnjih letih: samostojnost, osvobojena šolskih okvirjev.
Vstopam v Rog in potem, potem, potem: zaslišim jablano. Zmedem se, pa saj to je naša pesem, zamujam?? Pohitim skozi daljši hodnik, smrdeč po urinu, odpahnem kovinska, težka vrata, vame butne topel, zatohel alkoholiziran zrak in uvidim

Ne, ne zamujam, to so bruci, ki pojejo našo pesem. Med njimi ni Anje, Nika, Nataše, Urške, Lovra, Patrizie, Lene, Nejca.
Tam stojijo mladi ljudje, drugi – novi obrazi, drugi glasovi, druge postave, ki za povrh vsega še precej dobro pojejo - to, našo jablano. Mater. Pa ne jablano – od kod so se lotili ravno jablane!! In to pijani, taki mlitavi …

Te pesmi se ne “zlorablja” in tudi poje se ne v drugih prostorih, z drugimi ljudi. To je NAŠA - sveta pesem.

Začnem se miriti, da je to itak samo pesem, da poje jo lahko vsak, od kod zdaj, jaz v besu, z nenadejano otožnostjo. Saj si je ne morem lastiti. Sploh pa se to pesem vsi učimo pri Aldu, je del programa …

In v tistem nastopi trenutek, ki ne traja več kot dvajset sekund:

Zagledam Urško in Nejca, oba stojita na drugem koncu te dvorane, zremo drug v drugega. Ostalih iz letnika ni. Sami trije stojimo v tej kalvariji, med nami so drugi ljudje, ki se zabavajo, lovimo se s pogledi, po glavi pa nam rojijo iste misli. Počasi se zdrenjamo med množico, približamo se drug drugemu, približamo se šanku. Nihče ne komentira situacije, pokurimo kuponček zastonj pijače, v tišini zvrnemo viski, bruci nehajo peti, hvalabogu.

Urški podarim Tchaikovskega, Nejcu sladki muškat.
Čas bo za novo sveto pesem.

ŽUD

Ovaj dnevniški zapis, mora da bude na srpskom. Sve šta se desilo za ovu poantu, desilo se u Srbiji. Nekada bio je to moj dom, i danas to jeste, u neku ruku, samo što baš i nije. Moji dolazci ovamo su česti, naročito, kad za to imam vreme. Ovaj put, bili su praznici, pa sam tako mogla da skliznem na par dana. Putovanje je uvek formirano sa dolazkom u Beograd pa za tim, gde mi dupe vidi put. Ali sve vreme, prisutan je žud, žud za tom zemljom, za tim gradom, za tim ljudima, pogotovo, kad nisam tu. A kad jesam, potpuno odlepim i smorim se kad odlazim.
Znaći žud!

NOVI SAD 24.12.
u Sloveniji bismo slavili božić, te tako sam imala izgovor, da napravim večeru – pečeno pile. A da bih smo bili kozmopolitanski, kako prilići studentima pozorišta, pored pileta obavezno mora da bude i chilli con carne. Tako je i bilo. Okupilo se nas desetak, glabdjali smo pilence, čili mi se zapalio, zbog stare ringle, nije imalo veze i to smo pojeli. Prijateljstvo koje se održalo do danas, osnovalo se pre tri godine, na studentskoj razmeni. Ako sad gledam unazad, shvaćam, da nešto tako nebi obstalo, da se nismo našli u sličnim pa ponekad čak i istim svetovnim nazorima, želji po stvaranju, ljubavi do pozorišta i mladenačkom žudu, koji je dnevno bombardovan neperspektivnostima budućnosti. U grupi tih ljudi strah za sebe kao da ne postoji. Sa njima sve se čini lako i moguće, njihova hrabrost i Slovenci bi rekli “neomajnost” uvek mi je u nadahnuće. U istom trenu našeg hranjenja, neko u Beogradu spašava bioskop Zvezdu, svojim vlastitim rukama čisti govna i kanalizaciju, i neće pristati na bilo kakve kompromise oko toga, da je to privatna vlast, koju niko nesme dirati – kao što bi se na primer desilo u Sloveniji. Ne. Tamo stoje ljudi, koji od početka znaju, da je bioskop Zvezda njihov, te tako, ni tenk ne može da jih pomeri sa mesta. To je snaga i hrabrost, za koju čovek mora da se bori, ili žudi, ili sve zajedno. To je svest mladog čoveka, koji kao prvo veruje u sebe, može da se pouzda u druge i polaže veru u promenu! I tako dolazkom u Novi Sad imala sam priliku, da odgledam predstavu Treći svetski rat, koja je nastala povodom replike na ratna dešavanja Ukrajine, Palestine i drugih uplećenih država. U toj predstavi imala sam dosta rediteljskih zamerki, scenografskih pitanja dvoumila sam se do trećine predstave, šta bi trebalo da se promeni, kako bi stvar funkcionisala bolje, i tako dalje. Ali, posle jednog trenutka, svi ti spoljni deficiti, da jih tako nazovem, postali su minorni, prema osećaju koji je krenuo, da me savlada. Od jednom, bilo mi je jasno, da ljudi, koji stoje na pozornici akademije umetnosti, mladi ljudi – još ne afirmisani – neko kao ja, znaju o čemu govore, šta žele da kažu, i osećao se ogroman žud, po tome, da otvore ljudima oči oko nekih problema, pred kojima svi bežimo ili se o njima uopšte više ni ne preispitujemo. Te tako sam shvatila, da u suštini to i jeste treći svetski rat. Svi mi ratujemo protiv sebe, tako što ne dozvoljavamo sebi, da u svakom danu i trenu žudujemo.
E sad, sama reć: Ž U D
I zašto je toliko uplećem, i zašto pokušavam sve da zavrtim oko te rećenice?
E pa, to je zbog jedne čudne koincidencije ili mirakla, što bi više volela da verujem.
Znaći, ovako.

Bio je petak i bio je čas kod Raleta – prof. Radoslav RALE Milenković
Bili smo u SNP-u
Pre dolazka u salu, bila sam uznemirena, kao gost na času, uvek si nekako izpostavljen, normalno, da bi bio prisutan, moraš nešto i da daš od sebe, i sama volim, kad je to upečtljivo i korisno za bilo koga oko mene, a ne samo za mene. Te tako ulazim, i več na ulazku dočeka me Rale sa pitanjima:
Kako se zovem, odakle sam, šta mi rade roditelji, šta me interesuje, šta studiram, gde studiram, kakvi su mi planovi u budućnosti i druga pitanja. Vratio mi se osećaj prijemnog izpita na akademiji, gde komisija ne zna ko si ti, a ti pokušavaš nekako, da jim odgovaraš a pri tom ni sam ne znaš dobro kako. Zadnje pitanje brzog razgovora bila je jedna reć, koja mi osmišljava život. Sa tim odgovorom nisam trebala da žurim, dao mi je vreme i atmosfera se nekako promenila. Nastala je tišina, I čekalo se na moj odgovor.

Ovo ispod je dialog našeg kraja razgovora.

JA: ŽUD.

Tišina
Tišina
Tišina

I strašno me zanimalo, šta li je njegova ..

JA: A vaša, profesore?

RALE: (sa osmehom) Pa ljubav, naravno. Ajde deco, ajde da radimo.

Čas koji je sledio, bio je vrlo prijatan i poučan, i žao mi je bilo, kad je bio kraj.
Posle časa odputovala sam nazad za Beograd, otišla u knjižaru i kupila sve pesme Milene Marković. Sela na tramvaj 7, dok sam se vozila od beogradjanke do bloka 22 otvorila sam knjigu PESME ZA ŽIVE I MRTVE na slučajno odabrani stranici, broj stranice bio je 58
A pesma ide ovako:

ŽUD

prvo žudiš da te vide
a oni vide samo sebe
onda kad si viđen nije ti to više važno
jer ne možeš da jedeš da piješ i kenjaš krv
i ne spavaš noću
onda žudiš da te vole
razni te vole pa ih jedeš ili bivaš pojeden
onda kad to dodje nije više važno jer
od jedenja si suvi kostur što mlatara
onda žudiš za nečim što se zove lep život
a to ti nikad nije došlo i ako jeste prošlo je
jer lep život nije za ljude kao što si ti
to je za one druge
onda žudiš za drugim životima
da budeš mlad ili onaj tamo
gledaš film i hoćeš unutra
onda shvatiš da bi sve isto opet
a ponekad i središ svoja creva
svoj pritisak
svoj šećer
i gužvu u prevozu
onda žudiš za suncem
za drvećem i
hladnom bistro vodom
i onda
ako jedan dan više ne žudiš
umreš
umreš za svoje snove
umreš za sve koje si izjebala
umreš za sve koji su te izjebali
umreš za decu
i umreš ovako
i onako
jedinog smisla ima da žudiš
inače nema koristi od tebe
bolje da budeš mačka ili drvo
žudi i trpi.


Pesmu sam posle povratka u Ljubljanu prepisala na zid pored kreveta, majkemi, i ja ću jednog dana da spašavam bioskope, da pravim lude predstave i neprekidno ću da žudim. Eto, obećavam.