Marjeta Pogačnik / Foto: Nada Žgank
To jesen so vrata slovenskih gledališč zaradi obvladovanja epidemije kovida 19 zaprta za občinstvo. Zato v času zaustavitve gledalci v rubriki »Pismo mojemu igralcu« pišejo igralcem in drugim gledališkim ustvarjalcem o tem, kako zelo pogrešajo živo umetnost in kaj vse jim ta pomeni. Napišite pismo svojemu igralcu tudi vi. Pošljite ga na sigledal@gmail.com. – Gledalka Olja Grubić piše pomočnici pri organizaciji v ekipi Bunker in čistilki v Stari mestni elektrarni Marjeti Pogačnik.
Marjeta Pogačnik / Foto: Nada Žgank
Draga Marjeta,
prvi put sam te vidjela prije dobrih desetak godina u Stari mestni elektrarni, sjedila si pored mene u zadnjoj vrsti. Iako se nismo znale ti si se osmjehnula i pozdravila me.
S obzirom da sam bila 'nova' u Ljubljani, tvoj topao pozdrav s osmjehom ublažio je moju melankoliju studiranja.
Drugi put sam te vidjela u Stari mestni elektrarni, gdje me je žeđ za sodobnom scenskom umetnosti zadržala. Viđala sam te sve češće. Zajedno smo gledale najraznovrsnije radikalne i manje radikalne produkcije što ih Elektrarna nudi, neke od njih i nekoliko puta. Tu i tamo bi kakvu predstavu i prokomentirale.
Oduvijek mi je bila zanimljiva tvoja prisutnost, strpljenje i zanimanje za scenu.
Kako sam i sama počela nastupati u prostorima Elektrarne, naša skoro neopazna srečanja, pozdravi s osmjehom, su postali skoro pa svakodnevnica.
Svo to vrijeme, sve te godine, ti si bila tamo. Gledala si predstavu za predstavom, pratila predavanja, bila prisutna na zboru za publiku, na svim festivalima, na vajama...
Kada bi svi otišli, ti bi ostala.
Razgledana, nagledana, najkulturnija nadgledalka neopazno bi očistila što je za nama ostalo.
Dok u sebi nadograđuješ dugogodišnji arhiv sodobne scenske umetnosti, oslobađaš prostor za nove predstave, pripremaš tlo za nova uzbuđenja koje nam svima Elektrarna nudi.
Draga Marjeta, hvala ti!
Hvala ti što si uz nas, hvala ti što svaku našu predstavu odgledaš nekoliko puta, hvala ti da ostaneš i na zboru za publiku, hvala ti što dodaš papir ili napuniš sapun kada ga nestane, hvala ti da nam posudiš metle za vaje, hvala ti što nas pozdravljaš, hvala ti na tvojim osmjesima, hvala ti na čistom odru, hvala ti na tvojoj toplini.
Stvarno si zaslužuješ sve Mozart kugle ovoga svijeta.
Bez tebe ni mi nebi funkcionirali. Zato ti posvečam poeziju Dobriše Cesarića, Slap.
Teče i teče, teče jedan slap;
Što u njem znači moja mala kap?
Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.
Taj san u slapu da bi mogao sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.
Draga Marjeta, sa tim mislima te za sada pozdravljam.
Vidimo se brzo na odru Stare mestne elektrarne.
Olja
Vir: http://veza.sigledal.org/prispevki/pismo-marjeti-pogacnik