Umro je Harold Pinter, književni mladji Brat Samuella Becketta i pozorišno, blizak po peru i cilju, Vaclavu Havelu. Na toj sredokraći mraka i duhovitosti, na tom brisanom putu uvrnutog humora i društvenog angažmana, stvarao je Harold Pinter svoje dramske likove i borio se za dostojanstvo pojedinca, ali i za društvenu pravdu. Pisao je, govorio, snimao filmove, glumio, organozovao Festivale TV stvralaštva Becketta, napado Vladu Njenog Veličanstva zbog bahatosti njenih Prdsednika i zbog evidentnog kršenja ljudskih prava tamo - amo po svetu – od Aegentine, preko Srbije do Iraka. Nije mu bilo teško da vodi dugotrajne kampanje o svakom problemu za koji je verovao da je vredno voditi te kampanje. Ta vera u PROMENLJIVOST sveta i, istovremeno - neka fatalistička naoštrenost na crnilo u čoveku, koje je smatrao ili bar – dokazivao, kao nešto večno i nepokrtetno, bile su kao dve granične linije njegovog i stvaralštva i života koji se tako nepovratno prekinuo.
Drame Harolda Pintera – od onih prvih vezanih za modernost ranih šezdesetih godina kada je, pored Arnolda Weskera sam našao put u društveno tkivo, ali i u formu koja obavezuje i iritira, pa sve do ovih poslednjih, u kojima je otimao samo fragmente života i zapisivao ih, a rediteljima ostavljao ogroman prostor da se iskažu i sklope – kako znaju, ili kako smatraju da ih on upućuje, ponudhjene komadiće otrgnutog sećanja..Sve njegove drame su plod dubokog razmišljanja i uvek izraz ukupnog pogleda na svet – slika lične i odredjene FILOZOFIJE – života, društva, egzistencije. A ta slika je uvek bila KRITIČKA i, do najviših visina apsurda, dovodila u pitanje sve što smo dotle smatrali garancijom stabilnosti sveta. Postavljao je NEDOPUSTIVA pitanja o starosti i mladosti, o ljubavi i trajanju, o politici u svakodnevnom, o prevari i poverenju, o pravu na teror, o smrti i životu. Sve je kod Pintera uvek u dramama bilo pod istražiteljskom lupom ovog lukavog cinika kome niko nije bio dovoljno dobar, a u svojim komadima je uvek tražio još i još noviju formu za sveži kritički sadržaj
Posebno otkriće koje morate da savladate ako režirate ovog neverovatnog maga scerne,je skidanje TAJNI i maski sa njegovih radnji i likova u dramama. On je NAMERNO postavljao ZAMKE rediteljima i glumcima u svojim komadima, vodio ih na stramputicu jeftine površne zabave apsurdom, i tek kad ste rešili generalnu ZAONETKU nekog njegovog kmada, koja je pažljivo skrivala sadržaj, tek tada ste mogli da od šume reči i igara, koje izgledaju kao da su sami sebi cilj u njegovim komadima – tek tada ste mogli da u – reciomo komadu NEMI KELNER, pronadjete priču o poverenju medju ljudima, sajkrivenu vicevima i medjusobnim prepucavanjima tajnih ubica nepoznate Organizacije. A ako taj ključ koji Pinter brižljivo skriva dosetkama i skokovima tema i izraza, ne otkrijete – e,tada vam se izjalovi komad i prosto vam isklizne kao da je bila samo senka komada ili brza i neuhvatljiva jegulja koja beži iz papirne kese kad ste je već kupili i platili na ribljoj pijaci.
Takav je bio Harold Pinter - nepoznat i nerazumljiv za sve koji ne žele ili NE UMEJU da ga pronadju u brdu kontradiktornosti pozorišta i života, a razumljiv i prihvatljiv na mah onima koji ODMAH, kao deklarisani duhovni srodnici, SHVATE njegov nepatvoreni HUMANIZAM i visoku dramsku i pesničku umetnost ČOVEKA U SVOM VREMNU. Nažalolst – ostavio nas je da se bez njegove precizne busole, dalje - dok i nama ne istekne peščanik, snalazimo medju Scilama i Haribdama sa kojima se on snažno i hrabro nosi do samog kraja.
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – petak, 26.decembar 2008.